Da li je nama potrebno pozorište?

Anatolij Vasiljev

© Laurencine Lot

© Laurencine Lot

Anatolij Vasiljev se trenutno smatra najvećim ruskim pozorišnim rediteljem. Osim toga, sa dosta uspjeha se bavio i filmom, umjetnički je direktor Moskovskog teatra “Škola dramskih umjetnosti, Théâtre de l’Europe, i profesor je drame u Lyonu. Povodom Svjetskog dana teatra, Vasiljev se pismom obratio javnosti, čiji prijevod, ljubaznošću gospodina Predraga Nešovića, objavljujemo u nastavku teksta.

 

 

Da li je nama potrebno pozorište?

Pitaju se hiljade profesionalaca razočaranih u pozorište i milioni ljudi koji su umorni od njega.

Zašto nam je ono potrebno?

U godinama, kada je pozornica toliko beznačajna u poređenju sa trgovima gradova i prostorima država, gde se odigravaju istinske tragedije stvarnog života.

Šta će pozorište nama?

Pozlaćene galerije, baršunaste fotelje, prljave kulise, izmučeni glasovi ili obrnutno – crne kutije, umrljane blatom i krvlju sa gomilom pobesnelih, nagih tela.

Šta ono može da kaže?

Sve!

Pozorište može da kaže sve.

I kako bogovi na nebu žive, i kako zatvorenici u tamnicama čame, i kako strast uzdiže, i kako ljubav nestaje, i kako nam dobri ljudi ne trebaju, i kako vlada obmana, i kako ljudi žive u stanovima, a deca – u izbegličkim kampovima, i kako se vraćaju u pustinju, i kako se sa najmilijima rastaju, pozorište može da govori o svemu.

Pozorište je postojalo i zauvek će ostati.

I sada, u ovih poslednjih pedeset–sedamdeset godina, naročito je potrebno. Zbog toga što od svih scenskih umetnosti samo pozorište – ide iz usta u usta, od oka do oka, iz ruku u ruke, i od tela – ka telu. Njemu nije potreban posrednik, između čoveka i čoveka – svetla strana sveta nije jug, ni sever, nije istok, ni zapad – pozorište je samo po sebi svetlo, blista na sve četiri strane, odmah prepoznatljivo svakom neprijateljskom ili druželjubivom čoveku.

Potrebno nam je drugačije pozorište.

I od svih drugih i mnogih – arhaične forme pozorišta biće nam potrebne pre svega. Ali teatar ritualnih formi ne bi trebalo da bude u suprotnosti sa pozorištem civilizovanih naroda. Sekularna kultura je isključiva, „kulturna informacija” zamenjuje jednostavne suštine i susret sa njima.

Pozorište je otvoreno. Ulaz je slobodan.

K vragu sa gadžetima i kompjuterima – idite u pozorište, zauzimajte redove u parteru i na balkonima, slušajte reči i gledajte u žive slike – pozorište je pred vama, nemojte ga zanemariti i ne propuštajte ga u svojim užurbanim životima.

Pozorište je potrebno svima.

Samo jedno pozorište nije nam potrebno – to je pozorište političkih igara, političko pozorište mišolovki, pozorište političara, pozorište politike. Pozorište dnevnog terora – ličnog i kolektivnog, pozorište leševa i pozorište krvi na trgovima i ulicama, u glavnim gradovima i u unutrašnjosti, između religija i etničkih grupa.

 

Preveo sa ruskog: Predrag Nešović

Leave a Reply