Igrokaz kiča

Piše: Nenad Obradović
NenadObradovićPredstava daje gledaocu puno asocijacija, njena je relevantnost u jeziku pisca, ali sve ostaje na revijalnom tonu izvedbe jer se na sceni ne događa nikakva radikalna transformacija geste i jezika. Estetika podvojenih iluzija izgubila se pred lakim pozorišnim rešenjem ‘pričam ti priču’ čiji bi jezik možda poslužio srednjoškolcima, ali ne i gledalištu koje zahteva malo analitičniji rad na drami raspada individualnog i kolektivnog sveta

Šta za gledalište danas znači građanski teatar? Da li njegova estetika podrazumeva najmanje loše rešenje prilikom dekonstrukcije klasičnih dramskih dela, ili romanesknih struktura poput Andrićevih romana, ili je u pitanju tek način da se bude glasan, a da se ne kaže puno toga, odnosno da se ostane u scenskoj reprezentaciji koja služi kao ogledno utočište omnipetentnog sveta bez nedopuštenog prelaska granica? Gospođica po Andriću, prema dramatizaciji Marka Foteza i rediteljskom uobličenju Gorčina Stojanovića, koncepcijski je nerazrađena predstava, bez neophodne dramatične crte izvedbe, koja se prikazuje u formi građanskog teatra pomaknutog u sadašnjost tek toliko da zagolica maštu na mestima koja bivaju repetitivna i mehanički bezizražajna.

Andrićeva dela vrlo su retko dramatizovna i scenski obrađivana što se da naslutiti i iz primera Fotezove dramatizacije Gospođice koja je čekala pola veka da dobije kazališnu inscenaciju. Kako je, dakle, likovima iz Andićevog romana, koji uz Prokletu avliju i Travničku hroniku pripada romanesknoj trilogiji, pristupio reditelj Gorčin Stojanović? Njegova je predstava bleda, bezizražajna i promašena u konceptu jer od samog početka ne uspeva uspostaviti ‘liniju dramatičnosti’ uz čiju bi pomoć uspela nadograditi prezentovane likove i potencirati njihove unutrašnje lomove. Nasuprot tome, na sceni se prikazuju individualne ljuske, unezverene pojavnosti koje ne uspevaju pustiti krik ili pokazati na tragičan način, gestom ili pokretom, vlastitu nesreću. Drugim rečima, radi se o tome da je predstava Gospođica previše formalnog tona, a samim time, nepristučna i konvencionalna zbog čega se stiče utisak opšte bezidejnosti i disharmoničnih rešenja.

Posložiti sve karakterne ‘role’ koje Andrić narativno i precizno demistifikuje kroz roman, u teatru je malo teži zadatak. Njegovi su likovi duboko nesrećni, ali pronicljivi, dramatični u svojim pojavama, ali prilično šutljivi u svojim postupcima. Scenska karakterizacija u Gospođici čita se kao drama raspada, a njen se dramski skok nalazi između podvojenog lika Rajke Radaković – surove materijalistkinje i duboko usamljene žene. Taj rascep u glavnom liku ove drame na sceni nije dovoljno razrađen, niti potenciran, već se nazirao kroz izvesne poluglasne znake unutrašnjeg monologa koje je približila svojim izražajnim patosom gluma Nataše Ninković.

Photo: NenadPetrović/jdp.rs

Photo: NenadPetrović/jdp.rs

Usled pobrojanih anomalija predstava Gospođica zapada u duboku kolotečinu izvedbe čiji se krajnji efekat svodi na grubu banalizaciju scene. Taj, u poslednje vreme sveprisutni igrokaz kiča u našem teatru, koji autorsku nepronicljivost i nekreativnost zamenjuje doskočicama kao što su, u slučaju ove predstave, bezidejni mikrofoni iznad scenske platforme na kojoj se odvija radnja pokazuje da je jeftina estradizacija postala lako prenosiva bolest u našoj kulturi. Želim potencirati da se radi o klimi bešutne odmerenosti koja ima za cilj zadovoljiti ukuse građanske publike i istu počastiti vrlo blagim sredstvom za smirenje. Dva, tri trenutka kada se nazirala iskra pobune sa scene, i to kritikom današnjih materijalnih kula sa čvrstim temeljima ostala su prilično nevidljiva i pomalo usputna dopuna malograđanskoj poetici koja je prevladavala.

Nataša Ninković u naslovnom liku igrala je suzdržano, sa nepromenjivim grčom na licu iz čega se nije mogla nazreti duboki materijalizam i surova ‘borba za život’ glavne junakinje. Slično je nastupila i Jasmina Avramović, gotovo nevidljivo, zaigrano i na trenutke patetično. Voja Brajović odigrao je tri uloge (Oca, zelenaša Rafu i Pesnika), ali je u liku zelenaša Rafe ponajviše iz sebe izvukao sugestivan i prodoran stvaralački nerv na sceni. Sladunjavo, bezizražajno i jezički nejasno – uz muzički nastup prepun banalnog ‘iskorišćavanja’ scene – nastupile su Vesna Stanković i Anđelika Simić. Milan Marić u liku Vese doneo je dosta od tadašnjih građanskih prilika u Sarajevu (pre Prvog svetskog rata) i pokazao prilično razgovetan scenski govor, što se isto može pripisati nastupu Marka Baćovića u ulozi gazde Mihaila.

Uloge koje su obeležile predstavu i bar za trenutak pokazale dašak kreativnosti u izvođačkom smislu jesu one koje ostvaruju Nataša Tapušković i Srđan Timarov. Nataša Tapušković u lik Jovanke unosi puno buntovnosti i poletnosti, ali i iskrenosti pa su njeni monolozi ‘o državi koja nije država, već ludnica’ izmamili i glasan aplauz publike. Srđan Timarov glumac je koji proteklih godina postaje sve uspešniji, izvođački sigurniji i scenski prodorniji čemu doprinosi njegova prilično uspešna ‘neuigranost’ koja pruža asocijacije i pokazuje veliku stvaralačku moć glumca koji još uvek čeka pravu ulogu za sebe.

Predstava Gospođica daje gledaocu puno asocijacija, njena je relevantnost u jeziku pisca, ali sve ostaje na revijalnom tonu izvedbe jer se na sceni ne događa nikakva radikalna transformacija geste i jezika. Estetika podvojenih iluzija izgubila se pred lakim pozorišnim rešenjem ‘pričam ti priču’ čiji bi jezik možda poslužio srednjoškolcima, ali ne i gledalištu koje zahteva malo analitičniji rad na drami raspada individualnog i kolektivnog sveta. Kako zaključuje teatrolog Samuel Weber: ,,Teatar se ne može uporediti sa “pričom”: teatar je obično ono što se ne može ispričati, događaj koji izmiče mogućim narativizacijama. U njemu se nameće poređenje sa prostorom smrti, ili sa prostorom u kojem živi i mrtvi stoje rame uz rame, nemo, oduzetog daha.’’

 

 

Jugoslovensko dramsko pozorište
GOSPOĐICA
Ivo Andrić
Dramatizacija: Marko Fotez,
Reditelj: Gorčin Stojanović,
Igraju: Nataša Ninković, Jasmina Avramović, Vojislav Brajović, .,Srđan Timarov, Nataša Tapušković, Marko Baćović, Vesna Stanković, Anđelika Simić, Milan Marić, Stefan Bundalo, Dejan Dedić

Tekst prenosimo sa portala e-novine, uz dozvolu autora.

Leave a Reply