Ismet Rebronja

AUTOBIOGRAFIJA

U Bihoru, u Goduši rođen sam 26. juna 1942. godine (u državnim knjigama pogrešno 20. 03.). Otac mi je Iljaz, više stočar no zemljoradnik, a majka Đula Đukić s Police kod Berana više stočar no domaćica. Djed mi je Huzeir Rebronja (koji nije imao braću već sestre). U djedovoj kući smo živjeli dobro. Negdje oko 1950. godine otac je nagradio svoju kuću na imanju koje nije obrađivano te smo se tri godine mučili dok pašnjak nije postao njiva i livada. Na tom novom imanju bilo je puno breza i divljih trešanja. Otac je znao puno epskih pjesama, nešto manje lirskih. Otac je sve to bio čuo od našeg rođaka Kasuma. Muž moje tetke Hajrije, Ćerim Hadrović, znao je, pored krajišnica, i puno priča. Neke priče su se zbile takoreći sinoć jer je pokraj kuće Hadrovića rastao orah a ispod oraha bio grob nekog putnika koji je, nemiran i poslije smrti, obilazio domove. Tako sam ja, čim sam naučio slova počeo da sastavljam sastave, a u osmom razredu sam objavio i jednu pjesmicu u titogradskoj Pobjedi i dobio nagradu u obliku igre ne ljuti se čovječe.

Do četvrtog razreda sam učio u Goduši. Učitelji su skoro nedjeljno odlazili i dolazili. Jedan, Lekso Femić (tek pristigao iz inostranstva gdje je bio do kraja rata u fašističkom logoru) ostao je duže i kada sam završio četvrti, naredio je mom ocu da se upišem u osmoljetku u Loznoj. U Loznoj su bili jako dobri nastavnici, uglavnom tu na službi po kazni. Tu sam više naučio no poslije u srednjoj školi. Novopazarska učiteljska škola, koju sam upisao, bila je vrlo slaba, knjige loše i dosadne, profesori uglavnom prepotentni i nedoučeni i to mrtvilo su jedva uspijevali da osvježe profesor za istoriju Ejup Mušović, za ruski Ljubo Radović, za matematiku Sulejman Mavrić i za maternji jezik Rada Jeremić. Te ljude sam volio pa sam čak usvajao njihove vaspitačke preporuke. Ipak sam pobjegao u Foču i tamo završio učiteljsku školu. U Novom Pazaru sam se bio učlanio u Književni klub Sandžačka iskra, ali sa izvjesnom rezervom jer su me odredili da pišem dječije pjesmice pošto je to bilo deficitarno. Ipak sam uspio da objavim nedječije pjesmice u listu Bratstvo te i u nekim listovima za đake (i druge) u Beogradu i Svetozarevu.

Zaposlio sam se u Goduši kao učitelj. Imao sam divnu djecu prvog razreda i bio sam ih lijepo naučio računu i pisanju te i čitanju. Učio sam još i djecu trećeg razreda. U proljeće mi uzeše taj prvi razred, a ubrzo sam dobio drugi razred. Taj drugi razred je i u prvom i u drugom bio vodio jedan lovac. Pri kraju godine samo je jedan učenik znao da piše i čita, a jedan samo da čita. Školski nadzornik je to upisao u knjige zapisničke i rekao da samo jedan zna da napiše ime i prezime svog učitelja. Sve mi je to smjestio bio lovac i direktor zvani pećinski kockar, a njihove želje, po dogovoru, realizovao je nadzornik. Moj školski drug Rastko Palibrk zaposli me na Radio Novom Pazaru i tu sam uglavnom radio kulturu. Rastko Palibrk, Džemail Kijevčanin, tada partijski sekretar u Novom Pazaru, i ja pokrenuli smo, ponovo, list Bratstvo. Ubrzo sam se sa Palibrkom razišao te me je Dž. Kijevčanin zaposlio u Domu kulture. Poslije sam stalno bio u grupama (uglavnom sa Vladetom Palamarevićem, Ejupom Mušovićem i Tomislavom Kijevčaninom) za osnivanje nekih manifestacija (Sopoćanska viđenja, festival horova, književne i pozorišne akcije). Vladetu Palamarevića su poslije odredili da bude direktor NRIO Bratstvo, a on je mene postavio za urednika novina, to jeste Bratstva. Kada je Vladeta umro, mene su penzionisali.Književna vrata su mi, nekako istovremeno, otvorili Tanasije Mladenović i Bogdan A. Popović (Književne novine), Muharem Pervić i Božo Vukadinović (Delo). Poslije sam birao gdje da objavim. Ćamil Sijarić mi je u Pljevljima objavio prvu knjigu. Nakon objavljivanja Gazilara u Nolitu, Vasko Popa i Bora Radović su mi omogućili da biram izdavače. U Beogradu su mi bila otvorena sva vrata, a samim tim u Srbiji te i u Jugoslaviji. Puno sam vremena utrošio boreći se protiv kulturnog primitivizma, što je donekle omogućivao državni program takozvane demetropolizacije (što sam shvatio kao deprovincijalizaciju). Nove fašističke tendencije su me prisilile da živim posve povučeno.

(1994)


PREĆI PREKO LIMA

I

Lim ima boju ukvarenog testa. Lim je
opštost vode. Besciljna količina. Postoje
i takvi ljudi koji u vodi limskoj vide
svadbe riblje, glave ludačke, šoferske.
Drugi pak ne mogu Lim da premoste, jer su
lađe uklonjene, lađari zaspali. Ima lađara
koji su zaboravili da su lađari i lađara
koji su nestali.
Ja nikako da pređem na drugu obalu Lima.
Ne dozvoljavaju mi krečari, predmeti, sedi
profesori, konjokradice, mutavci, krda,
vikači,
hajkači koji izgone zveri,
a one beže iznad lipa, iznad njiva.
Pokušavam da preplivam, ometaju me
belouške,
čak i otrovnice
Molim lađare, lađara nema,
neki su otišli na more.

 

II

Kako preći Lim, pitam goniče,
pitam kiridžije,
prodavce duhana, prodavce soli pitam,
proizvođače brezovih metli
sa trgova gospodskih,
svirače, kradljivce zvona, čuvare stada pitam.
Kako preći Lim.
I niko ništa neće da mi kaže.
Neće da kažu konjanici, trkači, kočijaši,
drvoseče.
Neće da kažu skupljači fotografija
za uveličavanje.
Neće karavlasi, niti njihove igle, brdila, sita,
vretena, njihov majmun.
Neće da kažu zadružni čobani,
neće merino ovce, neće.
Neće sveštenici, neće upravnik pošte,
sef neće,
kancelarije neće.
Vodeničari neće. Lim ne mogu da pređem.

 

III

Neće.
Neće
svadbari,
Nemci,
neće
kumovi s Rudeša, neće,
iznose so i krevete iza baraka,
iznose olovo, žicu, otpad,
nose kućama,
grade avliju.
Neće rođaci s Taluma, smiruju žene
što psuju mustaće bajraktarske,
oficire stare stajaće vojske.
Neće
prosilje devojačke,
zavrzlame.
Niko ništa
neće.

 

IV

A Lim je opštost. Kako da pređem
na drugu obalu.
Da uhvatim kobilu za rep, pa da pređem,
al vlasnici kobila besni, viču:
Ista je ista… kao u carice kao u magarice!
A Lim je opštost, potajna filosofija,
čaša vode
Aleksandra Makedonskog,
rakija svadbarska,
farmersko mleko.
Lim je
Lim. Izgore Lim!
Ali kako da pređem Lim. To more morsko.
To čudo svetsko.
Taj Lim.
Ako pređem Lim, mogu da postanem moler,
bagerista, skretničar,
da imam kapu državnu, kapu kapsku,
ako pređem.
Mogu da budem činovnik, pisar, limar,
mogu da budem pisac,
mogu da idem u Nikšić na festival,
mogu berač da budem grožđa, pamuka,
al ne da neko čudo,
ne da Lim da prođem.

 

V

Preko Lima ima srna,
svile, prekrivača.
Preko Lima su bile seče šuma, akcije,
zajedničke livade.
Otuda su dolazile ekipe zaprašivača
diditijem,
uništavači vašaka,
viška, gamadi,
otuda su dolazili dobrotvori,
vakcine, grip i boljke.
Otuda su se raspitivali za koze,
brojali stoku.
Lim je opštost.
Majke uvek plaču kad se preko Lima ide.

 

VI

Jer može da te neko udavi, zakolje,
napravi sapun od tebe, i to rade u gradovima.
Odseku kosu, prodaju, kao kod nas repove
konjske,
mogu od tebe da naprave četku,
od kostiju tvojih češalj,
od kože kačket,
jer po varošima svašta rade,
naročito ljudima koji prvi put Lim prolaze.

 

VII

Može svašta da bude čoveku,
ako pređe preko Lima.
Može da se postane čovek,
al meni se ne da.
Od mene nikad čoveka:
Kus pijetao pile dovijeka!
A preko Lima ne daju,
il ja ne smem. Ne znam šta je,
koja tuga,
koja bruka.
Preko Lima imam kapu,
imam baklju.
Preko Lima mnogo guščijih pera,
sve u slavu toponima.
Preko Lima ne može se!

(1974)


GŽ 534 75

 

Trećeg dana uz srp 92,
Na Trgu Tita u N. Pazaru,
Autobusi iz Foče zastali,
Puni muhadžera.

 

GŽ 534 75 predvodnik,
U 534 75 Asim Podrug,
Bivši pekar, stanar.
Bivši otac. I bivši Asim.

 

Narod se kupi oko GŽ.
Ko yupi, colu. Gaće, jastuk.
Keks. Mlijeko. Banane. Naranče.
A jedan će: ovo nije pravo.

 

A drugi: što pjesnik,
Što neki pjesnik ne viče
Ostajte ovdje i tu,
Sunce tuđeg neba neće.

 

GŽ 534 75 ulazi u maglu,
Voziće dok ima nafte.
Azri na krilu Lejla, tetrapak.
Ne ostajte ovdje, ne idite tamo.

(1992)


RTVCG simila je i emitovala dokumentarni film “Bihorski lirik” o Ismetu Rebronji, koji možete pogledati na linku ispod.

Leave a Reply