“Meso” kao dijagnoza Banja Luke, ali i vremena u kojem živimo

Vedran Grahovac

„Čovjeku, kao i svakom  drugom predatoru, pravila života su jasna, ili jedeš ili postaješ meso.“   

(iz serije)

 

Za razliku od Federacije Bosne i Hercegovine, gde smo imali nekoliko odličnih serija (Lud, zbunjen, normalan, Dva smo svijeta različita, Kriza…) i gde postoji kontinuitet snimanja filmova, filmski i serijski projekti u Republici Srpskoj, nažalost, mogu se prebrojati na prste jedne ruke. Ne računajući nekoliko filmova snimanih u ovom delu Bosne i Hercegovine koje je uglavnom producirao Tihomir Stanić, u kojima su se banjalučki glumci najčesće pojavljivali u sporednim i zanemarivim ulogama (uz izuzetak Neprijatelja u kom Aleksandar Stojković Piksi tumači jednog od glavnih likova) većinski domaćih projekata skoro i da nije bilo. Možda jedan od prvih  te vrste bio je 32. decembar , diplomski rad mladog banjalučkog scenariste i reditelja Saše Hajdukovića. Sniman u Banja Luci, sa uglavnom banjalučkim glumcima, predstavljao je pravo osveženje i gotovo incident u vrlo slaboj  kinematografiji Republike Srpske. Iako produkcijski vrlo skroman, 32. decembar je i više nego dobra, društveno angažovana drama, koja iako govori o Banja Luci i životu u njoj, predstavlja  pre svega univerazalnu priču. Već tada video se sav talenat Saše Hajdukovića,  vrlo hrabrog i beskompromisnog reditelja, koji ni jednog trenutka nije podalazio publici. Danas, osam godina nakon 32. decembra, upravo Hajduković jedan je od najzaslužnijih što se  o banjalučkoj seriji  Meso priča po Bosni i Hercegovini i Srbiji.

Radnja Mesa smeštana je u današnju Banja Luku, gde pratimo sudbine Mirka i Slavka. Stari drugari koje su životni putevi odveli na različite strane, posle dugo godina sreću se opet. Mirko je fudbaler koji pokušavajući da oživi porodični biznis vodeći ćevabdžinicu, zapada u u probleme. Baš u tom trenutku, posle dugo godina, srešće se sa starim drugom Slavkom,  koji će mu priteći u pomoć. Upravo ovo, ukratko, okvir je u kojem Hajduković i Pejaković kroz priču o dva stara prijatelja nude prikaz jedne mnogo šire i kompleksnije situacije.

Iako je vrlo nezahvalno detaljnije pisati o seriji nakon samo četiri  epizode, ono što se moze zaključiti jeste da je Meso  autenticna priča, koja i pored toga što je smeštena u konkretno okruženje, odnosno Banja Luku, govori ipak o nekim uneverzalnim temama. Priča je to i običnim ljudima i životu u tranzicijskom vremenu. Finansijski problemi, kompleskni porodični odnosi, prijateljstvo, zelenašenje, ljubav,  samo su neke  od tema. Realna i mračna, na neki način predstavlja odlican prikaz današnje Banja Luke, koja kako kaže jedan od likova nije više ona (stara) Banja Luka. To je grad (kao i mnogi drugi, uostalom) gde vlada surova borba za opstanak. Ili jedeš ili postaješ meso. I pored mračne note koja krasi Meso, treba spomenuti i humor, ali onaj za koji kažemo da je inteligentan i nenapadan, što u potpunosti i priliči ovakvoj vrsti serije. Iako prvobitno zamišljen kao film, kreativna i produkcijska ekipa  ovog projekta ipak se odlučila da Meso  prvo ide u vidu serije, u formi trilogije.

Sjajnu glumačku ekipu sačinjenu  uglavnom od banjalučkih glumaca: Ljubiše Savanovića, Borisa Šavije, Branka Jankovića, Zlatana Vidovića i još mnogih drugih (vrlo poznatih onima koji posećuju banjalučka pozorišta) pojačali su i glumci iz Srbije. Petar Božović, Vuk Kostić neki su od njih, kao i fenomenalni Igor Đordjević, koji po mom skromnom mišljenju ima ubedljivo najtežu i najzahtevniju ulogu, bar na osnovu onoga što smo imali prilike videti u ove četiri epizode. Prepoznatljiv vizuelni identitet serije, koju karakteriše odlična fotografija, kamera iz ruke i tamne boje, samo pojačava utisak bespomoćnosti naših junaka i težine življenja u ovom surovom svetu.

Takođe, treba spomenuti produkciju Bosonoga, koja u  potpunosti  stoji iza ovog projekta. Upravo oni napravili su odličan posao  kada je u pitanju marketing i plasiranje ovog „proizvoda“. Naime, puno pre samog prikazivanja serije imali smo  prilike u mnogim medijima i na raznim društevenim mrežama pratiti sve informacije, a vezano za snimanje iste. Jedna je to od onih kreativnih i originalnih kampanja, koja iako sveprisutna, nije prešla granice dobrog ukusa (kako to često biva kod reklamiranja) i nije bila preagresivna. Upravo  taj marketinški i produkcijski tim, pored imena Nikole Kolje Pejakovića, pisca scenarija i jedne  od glavnih uloga , umnogome su doprineli tome da se puno pre početka emitovanja o Mesu piše i priča i u Srbiji.

Iako je još rano  da znamo u kom će se pravcu kretati radnja, Meso je serija  koja definitivno ima kvalitet. Pored toga, vrlo je važna iz  drugog razloga. Naime, ona je pokazatelj je da se i u Republici Srpskoj, u ovom slučaju Banja Luci može snimiti nešto kvalitetno, a opet prihvatljivo i široj publici. Nešto za šta posle dugo godina, možda i prvi put možemo reći da je autentičan banjalučki proizvod. Oni koji prate pozorišnu banjalučku scenu, zasigurno neće biti iznenađeni sjajnim glumcima, dok će  publika iz Srbije, baš kroz ovu seriju, shvatiti kakve glumce ima Republika Srpska.

Na kraju, Meso možemo posmatrati i kao dijagnozu Banja Luke, života u njoj, ali  i pre svega vremena u kojem živimo. U tom vremenu koje nije nimalo sjajno, videćemo, ipak postoje razlozi koji nas motivišu da idemo dalje. Iako će mnogi reći za seriju Meso da je mračna i previše depresivna, ona kao takva predstavlja pravo svetlo u maloj kinematografiji jednog dela Bosne i Hercegovine i nadamo se novi početak, kada govorimo  o serijskim i filmskim projektima u Republici Srpskoj. Serija na koju Banjalučani mogu biti ponosni.

Leave a Reply