Plovidba u ćorsokak

Piše: Vladimir Arsenić

Vladimir-ArsenićStara je istina da svaki pisac piše samo jednu knjigu, svoje veliko delo, Grand Ouvre, ali i da ga prepakuje u različite forme. Tematsko jedinstvo, atmosfera, svojevrstan rukopis, odnosno stil, neka su od obeležja kojim se autori i autorke međusobno razlikuju, ostajući verni sebi, svom vremenu i potrebi za komunikacijom. Naravno, postoje pisci koji to rade maestralno i, kako reče Milan Mladenović, ostaju isti putem promene, ali i oni koji to rade na manje uspešan način, reciklažom, ponavljanjima koja streme dosadi, skliznućima u autoerotiku, samoobožavanje koje, jednom kad je provaljeno, pada i gubi na interesantnosti.

Poslednji roman Bekima Sejranovića Tvoj sin Huckleberry Finn mogao je da bude svojevrsni put iskupljenja ovog pisca koji je blesnuo izvrsnim romanesknim prvencem Nigdje niotkuda, a onda sa Ljepšim krajem i ovogodišnjim naslovom na neki način ponovio sve ono što je već rečeno, iako postoje i naznake da su stvari mogle da se maknu s tačke već-viđenog. Rečju: šteta! Ukoliko bi se odbacila jedna trećina ovog teksta, mogli smo dobiti roman koji bi se čitao u dahu, knjigu koja bi obilovala prepoznatljivim sejranovićevskim rukopisom, jasnije dramaturške strukture i jakom emocijom koja bi se sačuvala od patetike ka kojoj ovako zamišljen rukopis neminovno klizi. Nažalost, očigledno da je snažniji urednički pečat na ovom rukopisu izostao i to nas je dovelo do toga da imamo to što imamo, da se sami borimo protiv aluvijalnih nanosa mulja i otpada, da se probijamo kroz tršćake i izbegavamo nepotrebne meandre da bismo svoju čitalačku plovidbu doveli do željenog cilja.

Upotreba metafora iz hidrologije nije slučajna jer se Tvoj sin Huckleberry Finn odvija na Savi, odnosno reka i život na njoj i oko nje su važan deo tematskog fokusa ovog romana. To je dobro, ako smo pre koju godinu imali zaista uspešnu i kvalitetnu Šehićevu Knjigu o Uni, onda je sasvim u redu da od Sejranovića dobijemo svojevrsnu knjigu o Savi i sve dok se tiče ove „najduže jugoslovenske reke“ koja spaja i razdvaja Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju, knjiga je zaista dobra. Kada se bavi plovidbom ka Crnom moru koju je pripovedač na Savskoj bubi preduzeo sa Japancem Mokuom i Norvežaninom Petterom, kada prelazi u neku vrstu on-the-road/river romana, Sejranović pokazuje zavidan pripovedački talenat: vešto umeće epizode, ima oko za detalj, duhovit je. Nažalost, to je samo deo romana, i, reklo bi se, manje važan. Očigledno je da je pripovedaču neuporedivo važnije da ispriča priču o svom odnosu sa ocem, odnosno o sebi i da to dodatno začini ponavljanjima koja se tiču sopstvenih narkofilskih, seksualnih i inih iskustava koja su već viđena, odnosno ne donose ništa novo i često se pretvaraju u bezrazložne tirade o smislu života, umetnosti, solilokvije koji ne samo što zaustavljaju već dovoljno sporu radnju, nego je odlažu do iscrpljenosti.

hf2S druge strane, ako bismo pokušali da rekonstruišemo fabulu, ona bi se morala protegnuti na biografiju pripovedača, što je još jedan od poetičkih fundamenata Sejranovićevog rukopisa. Ne smeta što on sve meri po i prema sebi, to svi radimo, nego što smo već u prvom romanu uspeli da upoznamo njegove mane i vrline, da saznamo njegove strasti i težnje, strahove i nadanja. I u svakom romanu on krije neku vrstu „izopačenosti“, „iščašenja“ koje bi trebalo da predstavlja iznenađenje. U slučaju pripovedača Huckleberry Finna to je, opet uslovno, strast prema pronografiji i analnom seksu, što mi se ne čini više ni najmanje provokativnim, a kamoli iznenađujućim. Pun je internet takvih sadržaja, pa šta? Veličanstveni Markiz de Sad je o tome pisao još pre dve stotine godina i…? Nemam ništa protiv, ali to ne može da bude ono što očekujemo, odnosno ne treba da bude. Jedino što bismo mogli, ukoliko bismo bili frojdovci do kraja, u svetlu tog afiniteta mogli da tumačimo njegov odnos prema ocu, kojeg pripovedač u svom romanu zove Matori, a njemu je roman i posvećen. Na bezbroj načina već do sada ispripovedan, odnos oca i sina koji se svađaju a vole, sve sa manje ili više skrivenim asocijacijama na Oliverovu „Oprosti mi, pape“, trebalo bi da bude okosnica psihloškog profila pripovedača i opravdanje za postupke koji se povremeno čine nerazumnim, neobjašnjivim. Međutim, ova povest pati od opštih mesta, od viška referencijalnosti koja nas ostavlja ravnodušnima pred potresnom pričom.

Ono što dodatno zbunjuje u romanu jeste odluka da se uspostavi direktan odnos sa čitaocem. U pitanju nije neko postmodernističko retoričko sredstvo koje ima svoju unutartekstualnu opravdanost jer može da ukazuje na prirodu narativa i književnosti kao takve, već služi isključivo kao vrsta pravdanja pred čitaocem, disclaimer koji se na reklamama za lekove pojavljuje na kraju i od kojeg čujete samo „…ili s farmaceutom“. Ta bespotrebna intimizacija, rušenje četvrtog zida kako bi se reklo u pozorišnom žargonu, to neobavezno čavrljanje suštinski je odraz nesigurnosti koja bi se i mogla prihvatiti kao inherentna tom i takvom pripovedaču da je dosledno sprovedena, nego i tu pripovedač brlja.

Veličanstveni pokušaj da se dosegne Crno more, koji je završio kod Đerdapske klisure, ostao je neispripovedan, dotaknut samo u nekoliko slika, a roman je narastao preko tri stotine stranica u srpskom izdanju. On jeste na izvestan način neuspešan spomenik o neuspešnom putovanju. Možda je to i dovoljno, mada ostaje ukus nedorečenog.

Tekst prenosimo sa portala e-novine.

Leave a Reply