Pozorište, iznad svega, postavlja čoveka u središte sveta

POVODOM SVJETSKOG DANA POZORIŠTA: Poruka Arthura Millera (1963.)

Arthur Miller
ArthurMiller
Za razliku od nekih drugih pokušaja da se jedna institucija proslavi u međunarodnim razmerama, ovo priznanje pozorištu u tolikim zemljama u isto vreme sadrži realni značaj. Činjenica je, neosporno, da je pozorište skoro uvek imalo međunarodni karakter. Prema tome, ovakva posebna prilika označuje pre postojeću istinu, nego samu želju. Čini mi se da je jedini novi značaj u tome da, dok u prošlosti neki ruski komad izveden, recimo, u Americi ne bi odjeknuo mnogo dalje od vrata pozorišne zgrade, danas se, kao i u skoro svemu što činimo, nekako uvek dotiče pitanje čovekovog uništenja. U vreme kad diplomacija i politika imaju tako užasno kratke i nemoćne ruke, krhka ali ponekad velikog dometa umetnost mora poneti teret zbližavanja ljudske zajednice. Sve ono što nam može pokazati da još uvek pripadamo istoj vrsti, predstavlja pravu ljudsku vrednost. Dragoceno je i to što u ovom trenutku desetine hiljada, a možda i milioni ljudi, zastaju u svojoj jurnjavi za zabavom ili, nadamo se, za sticanjem dubljeg iskustva, da bi priznali da na sceni ove planete najveća predstava u istoriji mora naći svoju katarzu, oslobađanje od straha spasonosnim pronicanjem – ili će se katastrofa sručiti na naše glave. Anonimni dramski pisac koji nam je podelio uloge, taj veliki podrugljivac, taj neverovatni šaljivdžija, pretvorio je pozornicu u naš svet. Pritisak naučnog znanja sve nas je pretvorio u glumce; nema više publike, jer duboka, preteća tišina neće nikom od nas dozvoliti da izmakne njenom mrtvačkom plaštu.

Govorim, naravno, o savremenom problemu rata; ali ono što je u svakom pravom pozorišnom komadu uvek prisutno – to je čovekova sudbina. Danas je jedina razlika, a ona je značajna, što mi sami, a ne više usamljeni junak, moramo naći rešenje ili umreti. A ona krajnja ironija je u tome što mada osećamo da smo u kandžama nemilosrdnih rušilačkih sila, nismo u stanju da nađemo ono što smo uvek zahtevali od naših tragičnih junaka – trenutak izmirenja, trenuka prihvatanja, ako ne odricanja, onaj delić sekunde u kojem priznajemo da uzrok ne leži u našim zvezdama, već u nama samim. Koliko je nas ovih poslednjih godina, čak kad smo s vremena na vreme bivali u strahu od uništenja, bilo u stanju da ponovi ono Šekspirovo pronicanje u samu srž stvari i prizna da greška nije u našim zvezadama već u nama samim.

Eto zašto moramo imati pozorište; jer pozorište, iznad svega, postavlja čoveka u središte sveta. Moramo imati jedno mesto pustolovnog mira, zavetrinu, odakle možemo gledati drevna otkrovenja čoveka koji izaziva boga kujući sam svoju sudbinu.

Živa scena je baš zato neobično pogodna. Jedan čovek i jedna sveća dovoljni su za pozorišni komad. Film i televizija, to je sad jasno, prinuđeni su da se bore da bi postigle čistotu i jednostavnost, koje su oduvek bile svojstvene drami. Jer kao i sve mašine, kao i sama nauka, slika čoveka koju ta sredstva izražavanja daju povećava i njegovu materijalnu prirodu, njegovu sredinu, i same pore njegove kože; a kako ta sredstva uveličavaju njegove najprolaznije elemente, ona se istovremeno udaljuju od njegove suštine koja je nevidljiva. Ustvari, baš to postepeno otkrivanje neviđenog i nevidljivog u čoveku predstavlja skrivenu osnovu samog dramskog oblika. Drama je dobra ne po onom što prikazuje nego po smislu koji nam otkriva, a gledalac uvek ceni baš one komade koji u čoveku otkrivaju univerzalno, one elemente njegove prirode koji su ustvari međunarodni.

Neobična je činjenica da danas, kad izgleda da je svet politički definitivno pocepan, umetnost, a posebno pozorište sasvim jasno pokazuje da je njegov dublji identitet univerzalnog. Kulture sveta uvek su se međusobno prožimale, ali one se očigledno i zajednički razbijaju. A ipak, u sudbonosnim pitanjima života suprotstavljamo se jedni drugima kao bića sa raznih planeta. Pozorište je, nenamerno, i svakako bez svesne težnje, dokazalo u ovo naše doba da je ljudska rasa, i pored svih razlika u kulturama i tradicijama, duboko jedinstvena. Sumnjam da su ikad ranije savremene drame bile tako brzo shvatane po celom svetu. Premijera kakvog značajnog komada u Njujorku, brzo se ponavlja u Berlinu, Tokiju, Londonu, Atini. I, ako moje iskustvo može biti neko merilo, njegov prijem u jednom mestu se ne razlikuje mnogo od prijema u drugom. I, u tom smislu je i ova metafora postala činjenica: danas je čitav svet jedna pozornica, i to čitav u istom trenutku.

I bilo bi dobro da baš drama, možda pre svih ostalih oblika izražavanja kroz umetnost, bude taj izabrani instrument. Jer na sceni čovek mora da deluje oslanjajući se na ljudske vrednosti. U ovo naše doba, kad je ništavilo pritisnulo duh, kad mrtvilo preti da ugrozi srce, dobro je što imamo takav umetnički oblik čije samo postojanje zahteva akciju. Pa ako tokom ovih poslednjih godina takozvana anti-drama, kao i drama apsurda, možda izgleda kao da se suprotstavlja osnovnoj ulozi dramskog oblika, to ustvari nije kontradikcija već samo paradoks. Drama koja izbegava celishodnu akciju odražava međunarodni ćor-sokak, rasprostranjeno nepoverenje u snagu čoveka da utiče na sopstveni položaj, odbacivanje svakog značenja sem ironije. Ona gleda na čoveka sa same ivice groba, i jedina neminovnost koju vidi jeste čovekovo samouništenje; ona odražava izgubljenog čoveka, izbezumljenog udarcima rasprskavanja jednog po jednog od njegovih najdražih sistema verovanja. Ti komadi bi bili najubedljiviji kad bi se prikazivali uoči same propasti sveta. Ili, bolje – dan posle propasti sveta. Ali, oni se već dugo prikazuju, a to znači da gledaocima pružaju zadovoljstvo, verovatno zato što objavljuju rasprostranjenu sumnju da ništa od onoga što znamo nije ustvari potpuno istinito.

Tako čak i u ovom slučaju pozornica osuđuje neaktivnost i napuštanje cilja, jer kad ti komadi odbijaju da deluju, samo njihovo odbijanje predstavlja podsticaj, bar za neke od nas, podsticaj da otkrijemo neki naš unutrašnji red, dublji od paralize, koji će odražavati ne samo smrt u životu, ironiju u akciji, već i život u samoj smrti; jedan red – zaista, jednu novu vrstu drame koja će ljudskoj životinji pružiti ne manje nade u slobodu i identitet no što savremena fizika dozvoljava materiji. Naučnik danas zna da posmatrač ne postoji, da on svojim posmatranjem neke pojave menja i samu tu pojavu. Posmatrajući očajanje, dramski pisac ga menja pa ma to bilo i samo njegovim podizanjem do zajedničke naše svesti. A ako vizija tog očajanja ne menja uvek i samog pisca, ona mora izmeniti gledaoca. Jer kad na sceni gledamo očajanje i pozorišne oblike koje ono u naše vreme rađa, stičemo pravo, a to je sad zaista na nauci zasnovano pravo, da kažemo: „Dobro, ali kao jedan od atoma koje ste vi, dramski autori, posmatrali, procenili i izmerili, sad, pošto je zavesa vašeg oka pala, hoću da kažem: ja sad ipak malo drukčije izgledam no kad ste me poslednji put videli. Ja sam vaš kao i ostali atomi, ipak koliko – toliko slobodan. „

A to će reći da je možda blizu doba pozorišta volje, drame čiji je koren ona kakva – takva sloboda koja je na zemlji i stvorila ljudsko čudo, dozvolila čoveku da svojom rukom dohvati zvezde, a nas okupila, i ovde i u mnogim drugim gradovima, da podelimo veru u čoveka.

Leave a Reply