Sila se budi za Božić

Svetlana Slapšak

Prvo što se može reći posle gledanja Zvezdanih ratova br. 7 (Sila se budi), posle desetogodišnje pauze, jeste – podgrejano! Ali podgrejano kao sarma – sledeći put je uvek bolja: naročito je bila dobra u noći pre referenduma u Ljubljani, jer, kao i svaka dobra bajka, prvo poništava sve što smo sanjali dok nam je bajka bila potrebna, a zatim nam uz humor i malo ironije vraća deo, koliko da kontrolišemo bajkovite snove. Publika je bila pretežno mlada, sa šačicom starih ludaka, mirisom kokica, i savezničkim osećanjem da svi zajedno uživamo u istom delu kulturnog svemira, u galaksiji daleko, daleko…

Zvezdane ratove sam otkrila kao literaturu: prvo je roman izlazio u nastavcima u beogradskoj Politici, zatim je izašao 1978. u ediciji omladinskih romana Plava ptica, koja je započela još između dva rata. Roman je izašao zajedno sa filmom, koji se pojavio u Jugoslaviji sa uobičajenim kašnjenjem, oko godinu dana posle premijere 1977. Roman, koji je Džordž Lukas zapravo napravio od scenarija za film, bio je sastavljen po modelu za bajke: taj je model sastavio ruski naučnik Vladimir Prop, dvadesetih godina prošlog veka. Reč je o strogo poštovanoj strukturalnoj analizi, toliko savršenoj da većina bajki odgovara osnovnom modelu, još i danas, premda je model zasnovan na usmenoj i anonimnoj tradiciji. Pisci bajki uveliko odstupaju od modela, i po tome ih i prepoznajemo, kako se svaki od njih poigrava sa osnovom. Dobar primer dekonstrukcije osnovnog modela bajke možete pročitati u melanholičnim i ponekad nepodnošljivo nesrećnim bajkama hrvatske spisateljice Ivane Brlić-Mažuranić. Ali stariji, koji deci pričaju bajke, drže se, jer je to kulturno uslovljeno, osnovnog modela. On je tako dobro upisan u većinu današnjih kultura, da skoro niko nema problema da nekom detetu izmisli bajku na licu mesta. Problem, i to verovatno ozbiljan, morao bi imati onaj ko više nije u stanju da za dete na licu mesta izmisli bajku… Džordž Lukas se tako uspešno nosio sa strukturom bajke, uneo toliko duhovitosti i svežine, da me je tekst očarao, ubedio me da je žanrovsko pisanje pre svega izvor veselja, i naterao me da pišem. Pet godina docnije, moj žanrovski pustolovni roman Leon i Leonina, pisan za zabavu jednog čitaoca (i moju, dakako), pojavio se u istoj ediciji, Plava ptica: danas je dostupan svima na Peščaniku. Džordž Lukas je u bajku uneo i elemente grčkih mitova – odnose oca, sina i majke, ukletost porodičnih veza, borbu za vlast, i humornu verziju njuejdžizma (jeste, deco, postojao je i u sedamdesetim godinama prošlog veka) u obliku „sile“, koja je svoj pravi teren našla u vicevima. Nepotrebno istaći, obožavam filmove iz serije. U njima najviše volim neobična bića, kao što volim i Mapete – konačno, pravili su ih uglavnom isti umetnici – volim osnovnu priču, naročito kad sklizne u ironiju, i naročito volim akustički fon svih filmova u seriji: nije samo reč o tome da se u filmovima uporno izmišljaju novi jezici, od kojih je svaki isto toliko bogat bar koliko i klingonski iz Zvezdanih staza: reč je o tome da po zvuku odmah prepoznajemo lik, tačno ocenjujemo da li je pozitivan ili negativan, i pokušavamo da pogodimo koji je jezik, puštan naopačke i u raznim brzinama, poslužio za određeni „jezik“ sa ekrana. U seriji filmova je zvuk na sličan način jedan od ključeva za događanje: svemirske letilice, oružje, roboti i druga mašinerija loših momaka imaju zao ton, ne mogu prevariti nikoga, dok isto to u vlasništvu ili trenutnoj upotrebi dobrih momaka ima potpuno drugačiji ton: sve to prepoznajemo sa zatvorenim očima. Tako sam sa veseljem odgledala i tri dodatna filma, koji su zapravo napomene za prethodna tri. Istini za volju, mnogo se bavim napomenama u svakadonevici – ali ključ je upravo u zvukovima: ne zaboravljam oglašavanje, slično ćurećem, onog delimično pernatog džinovskog guštera u duginim bojama, koji voli da trči, iz Osvete Sita („mi-mi“ Ptice Trkačice?)… Pri svemu tome, Zvezdani ratovi prve trodelne serije, koji su nam stizali za vreme socijalizma, ilustrovali su doba u kojem smo živeli: Džaba Hat je tako dobio novo ime, Brežnjev. Zvezdani ratovi izvesno nisu sadržavali ideološku naivnost Zvezdanih staza, koje su u osnovi imale američki san o komunizmu, ni metafizičku težinu Solarisa Andreja Tarkovskog (po romanu Stanislava Lema) ili literarne fantastike braće Strugacki (ultimativni negativno-utopijski SF film, Stalker, Tarkovski je snimio po njihovom romanu Piknik pored puta), koja je izvesno gajila sumnju u komunizam. Najveći politički domet Zvezdanih ratova jeste što se stalno bore dve grupacije, sa jedne strane uniformisana i totalitarna, beskrajno surova i zla nacistička, i sa druge šarena, neuniformisana, vesela i nedisciplinovana grupa koja zbog zajedničke želje za pravdom može čak i privremeno da pobedi – partizanska.

star-wars-7Sve je to sadržano u uspešno podgrejanoj verziji najnovijeg nastavka, sa malim značajnim izmenama, i jednom ključnom novom narativnom linijom. Prvo, pojavljuju se starci, onakvi kakvi su, junaci koji su skoro pred konačnim porazom: volimo svaku boru, svaku neurednu sedu vlas, neobrijanu bradu i matronsku pozadinu vrata ono troje koje se pojavilo u prvome filmu – trvdoglava princeza, sposobna da vodi ustaničku vojsku, neodgovorni i zgodni mangup, i dečko osuđen da postane heroj. Tu su i pomoćni likovi, brbljivi roboti, hodajući čupavi tepih Čubaka, i svemirska krčma sa čudovištima, nemogućim i mnogim jezicima i zboranom brižnom (jevrejskom?) mamom za sve, neurotična ljudožderska džinovska sipa, naci armija, i dva nova ljubavna interesa nove princeze, premda će jednog od njih sresti tek u narednom filmu. Njih dvojica su već sada postala najbolji prijatelji: mediteranski lepotan/savršeni pilot, i vojnik kod koga se probudila savest. U sceni kada skine šlem i ostane u beloj plastici, novi junak neodoljivo podseća na crnog spermića u najluđoj komediji Vudija Alena, Sve što ste oduvek hteli da saznate o seksu…, koji u završnoj epizodi, pred izlaskom u nepoznati svet, okružen belim spermićima u belim overolovima, kaže „Šta ja radim ovde?“. Posle, naravno, zbog nje, postane junački, častan i spreman da se žrtvuje. U najavljena još dva podgrejana filma – da li će biti sarme, ostaje da se vidi – otkriće se da li je nova generacija povezana bratsko-sestrinskim, nećačkim ili samo ljubavnim i/ili prijateljskim vezama.

I tu smo kod ključne inovacije novoga filma, negativnog junaka, Kajla Rena, unuka Darta Vejdera, koji u inače pred smrt pokajanome dedi vidi samo neodoljivo (i seksi) zlo. Njegova sila je ogromna, i zato nije jasno zašto se uopšte druži sa ulickanim i hladnim naci generalima i nekim jako uveličanim hologramskim zombijem koji se odaziva na ime Snouk. No objašnjenje je uverljivo: on je iracionalno, uživalačko zlo. Kacigu koja glas čini zastrašujućim nosi, kako izgleda, isključivo zbog propagande, imidža i zastrašivanja, a ne zbog otežanog disanja: skida je lako i bez suspenza, govori sasvim normalno. Vizualno, podseća na mnoge verzije Ričarda Trećeg, a naročito onog sa Lorensom Olivijeom iz 1955. Svoju sestru ili nećakinju (videćemo još) ispituje i muči bez mnogo strasti. Docnije, u dvoboju sa njom, teško je ranjen i verovatno skraćen za neki ud: no otkupljenje, kao u slučaju Darta Vejdera, koji je i fizički toliko patio i živeo u totalnoj, perverzno zloupotrebljenoj invalidnosti, ne dolazi više u obzir. Kajl Ren, naime, pre toga ubija svog oca uz „Hvala“!, jer mu je svojom predanošću omogućio besmisleno, najgore i potpuno hladno ubistvo: dokazao se. Kajl Ren je zlo bez ikakve refleksije, tinejdžer koji je posle internetskog švrljanja otišao da se bori u kalifatu i seče glave, jer je to bolji trip od igrica. Možemo do mile volje špekulisati o ocu, koji je liberalni razbojnik koji ne ruši kapitalizam već naprosto krade – ništa ne pomaže, zlobnik je već na početku izgubljen – sem ako možbit’ tata oživi. Ali nismo u Zvezdanim vratima, gde Danijel Džekson malo-malo pa umre i ubrzo opet oživi… Zato protiv Kajla Rena zasada ostaje samo jedno sredstvo, nova junakinja, sveža, mlada, slatka, borbena, život u najlepšem obliku, u tri-četvrt pantalonama, bež tonovima i skoro bez šminke. Stari scenaristi, tvorac i prvi režiser su se zajedno iskazali, Dizni je dopustio, eto nam glavne ženske junakinje i crnca prijatelja. Zasada, samo pitanje: koju to neverovatnu kozmetiku upotrebljava devojka odrasla u pustinji, da njena koža ostane savršeno hidratantna engleska ruža?

Tekst prenosimo sa prijateljskog Peščanika.

Leave a Reply